Društveni i ekonomski razvoj čovečanstva u poslednja dva veka nesporno je bio dinamičniji, složeniji i protivrečniji nego ikada pre u istoriji. Nimalo jednostavniji nije ni odnos njegovih posledica i činjenica prema teorijama koje ih pokušavaju objasniti, kao i odnos među samim tim teorijama, gde se javljaju velika neslaganja između različitih tumačenja i argumentacija. Važno je pak primetiti da ova neslaganja, ako se proprate do njihovih osnovnih teorijskih polazišta, bar u najkrupnijim razmerama posmatranja vode ka jednom u ishodištu istom, odnosno zajedničkom okviru razmišljanja. Bile su to društvene, odnosno ekonomske teorije koje su predstavljale samo različite pristupe rešavanja postojećih protivrečnosti unutar jednog istog koncepta razmišljanja - zapadnoevropskog modela civilizacije. Talas kapitalizma, kao i kasnije talas komunizma, koji su u prošlom odnosno u ovom veku tako snažno zapljusnuli svet na najširim geografskim prostorima, morali bi stoga takođe da predstavljaju fenomene koji bi bili zadovoljavajuće razjašnjivi unutar idejnog okvira ekonomista i političkih filozofa koji su pripadali istoj zapadnoevropskoj misaonoj tradiciji. Ovo je upravo i opšte polazište razmatranja koje sledi, a u onoj meri u kojoj bi se ovakav pristup pokazao kao uspešan, bila bi to i određena potvrda unutrašnjeg jedinstva društvenih nauka odnosno bar ekonomske, a time i prilog njenoj serioznosti - koja je sve do danas, nažalost, još daleko od toga da bi bila nešto što se samo po sebi podrazumeva.

Situacija na ishodištu istorijskih zbivanja koja su obeležila nastanak zapadnoevropske civilizacije, bila je takva da nije pružala ništa više od onog što bismo mogli označiti kao sticaj okolnosti ili slučajnosti, odnosno onog što se ranije u istoriji u nekom vidu već nije pojavilo odnosno bilo poznato. I uporedni razvoj na duhovnim područjima mogao je da se nadoveže samo na to što su još pre dve hiljade godina čovečanstvu zaveštali stari Grci - njihovu filozofiju. Ali upravo kroz njenu razradu i nadogradnju, kao najopštije osnove, nastajale su prirodne, ali pre svega društvene nauke u savremenom smislu reči. Ovaj presudni filozofski uticaj na nastanak savremene ekonomske misli, u smislu obrade, razrade i povezivanja u celinu određenih opštih ideja i predstava filozofa, ukratko je izložen u prvom delu knjige. Takav nastanak savremene ekonomske misli neodoljivo navodi na pomisao da bi se njime moglo objasniti zbog čega su u novom dobu upravo ekonomisti i politički filozofi za sebe pridobili tako široke mase čovečanstva. Na izmaku XX veka, ovo kao da potvrđuje upravo uticaj Karla Marxa (1818-1883). Zaista, „ne možemo se oteti zaključku da se samo Muhamed može takmičiti s Marxom po broju sledbenika koje je pridobio kao individualni autor. Zapravo mu čak ni Muhamed nije u tome dostojan konkurent, jer danas sledbenici Marxa brojem daleko premašuju Prorokove sledbenike“ - što se donedavno moglo još uvek s pravom da tvrdi. Međutim, ova toliko jasno prepoznatljiva veza ekonomske teorije s filozofijom kao i drugim društvenim naukama, a utoliko više njena upotreba kao ideološko uporište za formiraje i organizovanje grupnih interesa i društvenih uticaja, ne sme da odvede u pogrešne zaključke. Naime, možda i više nego što je to slučaj u ostalim društvenim naukama, ekonomska teorija je uspela da sačuva i odbrani značajni deo svojih opštih znanja od uticaja tolikih kulturnih, socijalnih i političkih promena koje su je i te kako dovodile u iskušenja. Ona se nikad nije odvajala bar od nekog minimuma onog takoreći neprolaznog, što uobičajeno označavamo logičko-apstraktnim i razumsko-spoznajnim. Koliko god da je neraskidiva veza ekonomske teorije kao samostalne i neutralne nauke, s jedne, i njene filozofske uslovljenosti, s druge strane, ipak uvek ostajala njeno trajno odredište.

Osvrt na filozofsku osnovu ekonomske misli treba, dakle, da pre svega ukaže na opšti i zajednički okvir ekonomskih teorija koji su one dobile već u njihovom nastanku, te na to da su različiti teorijski pravci i škole mnogo decenija kasnije predstavljale samo različiti izbor i kombinaciju tog istog raspoloživog materijala. Upravo ova zajednička misaona tradicija je i Marxa učinila toliko važnim u očima njegovih mnogobrojnih sledbenika. On je „samo“ integrisao znanja onako kako ih je zaticao, povinujući se duhu svog vremena (Zeitgeistu), u celoviti unutar sebe potpuno povezan sistem i viziju - i to na jedan zadivljujuće spretan i izazovan način. Koliko god da to možda i čudno zvuči, on je stoga bio potpuno u pravu kada je sebe smatrao samo pravovernim nastavljačem klasične ekonomske misli, isto onako kao što su sebe smatrali i oni iz suprotnog ideološkog tabora liberalne građanske ekonomije. I upravo iz tog razloga ne može biti reči o nekoj slučajnosti u tome što je Marx svoje protivnike, koji su imali dovoljno snage da s njim uopšte i polemišu, a ne samo da ga naprosto ignorišu, ne retko dovodio do očajanja. On je protiv njih primenio samo njihovo vlastito oružje. U današnjem trenutku upravo je ovo veoma umesno naglasiti, jer oni, kojima se čini da su odneli neku istorijsku pobedu, rado će se oglušiti o činjenicu koliko su bitaka sramotno izgubili - a što može biti samo krajnje štetno po dalji razvoj ekonomske misli.

Zbog toliko jasno prepoznatljivog zajedničkog izvorišta kasnije toliko razuđene ekonomske misli, razmatranje njenog istorijskog razvoja kroz posebno isticanje i naglašavanje grešaka Marxovog ekonomskog učenja i vizije, odnosno započinjanje rasprave upravo po pitanju ovih grešaka, kako se to čini u drugom i trećem delu knjige, uveliko prevazilazi razloge kao što su to Marxov istorijski značaj i uticaj. On je, naravno, u međuvremenu veoma opao, ali prisetimo se da ideje ekonomista i političkih filozofa umiru polagano, a nikada ne i potpuno. Osporavati Marxa u tom smislu što on u nečemu nije bio u pravu, koliko god da je i opravdano, ipak je neuporedivo manje značajno od toga da se utvrdi po kojim je stranputicama lutala zapadna ekonomska misao sve do njegovog doba - odnosno u izvesnim slučajevima čak i sve do današnjeg dana. Greške koje je on počinio u ekonomskoj analizi moraju se stoga smatrati posebno interesantnim i poučnim. Kritička analiza Marxove ekonomske teorije je upravo stoga u velikoj meri i kritička analiza savremene građanske ekonomske teorije. Ona je osvetljavanje i osporavanje nekih pogrešnih tokova njihovog toliko neprevidivo prepoznatljivog zajedničkog nasleđa, pri čemu treba već unapred naglasiti da sama pripadnost zajedničkoj tradiciji i zajedničke greške nimalo ne umanjuju značaj veoma upečatljivih kasnijih dostignuća građanske ekonomske teorije. Zapravo ona je i mogla da se razvija zahvaljujući upravo tome što, nasuprot Marxu, nije samo pravolinijski težila napredovanju ka krajnjim konsekvencama, odnosno zatvaranju sistema, nego je donekle respektovala alternative i otvorena pitanja. Na taj način je građanska ekonomska teorija u prednosti što se u kritičnim situacijama može (bar donekle) izvući iz direktne odgovornosti, ali ostajući toliko često nedovoljno određena i bez jasnih praktičnih poruka.

Čitalac koga više interesuju društvene i humanističke teme može bez nekog gubitka u kontinuitetu da drugi i treći deo knjige preskoči. U njima utvrđene nedoslednosti i greške Marxovog učenja - posebno ekonomskog - uzimaju se u četvrtom delu knjige jednostavno kao nesporna datost, da bi se razmotrile njihove sada već dobro utvrdive, praktične posledice. Pri tome se posebno nastoji pokazati i argumentovati da praktični neuspeh i potpuna besperspektivnost (nekada) brojnih takozvanih komunističkih društava, kojima je ovo učenje bilo osnovna strategija, leže u samim teorijskim odnosno analitičkim greškama Marxovog učenja. Fenomen socijalističkih, odnosno komunističkih revolucija XX veka, kao i funkcionisanje sistema građenih prema ovom učenju, neće se morati razmatrati u nekom izdvojenom kompleksu metoda i pojmova nego unutar zajedničkog misaonog konteksta zapadnoevropske tradicije. Dakle, i bez ikakve potrebe da se pozivamo na nešto „neobjašnjivo iracionalno“ ili neku mističnu snagu utopije koja je nastojala da naprečac uspostavi poredak prema nekim emocionalnim priželjkivanjima, mogu se teorijski rekonstruisati i krajnji praktični dometi komunističkog teorijskog modela i vizije. Kritika Marxove teorije u smislu kritike njenih analitičkih grešaka i principa, predstavlja potpuno suprotstavljanje onom uprošćenom shvatanju po kome bi pobeda komunizma predstavljala samo neki fenomen „azijskog despotizma“ ili „zavedenosti masa“. Zadovoljavanje ovakvim tumačenjem ekonomskih fenomena, te konačno i same istorije, bilo bi ne samo priznanje potpune nemoći onog čime se poslednjih vekova toliko ponosimo - ljudskog razuma - nego, pre svega, same ekonomske teorije koja, kako se čini, u poslednje vreme još jednom preživljava duboku krizu sopstvene verodostojnosti, jer se rascep između nje i ekonomske prakse sve više širi.

Ekonomska teorija je i humanistička disciplina, što ne samo da nije njena manje značajna odredba nego upravo ona koja joj daje i posebno obeležje. Stoga se na kraju, u šestom delu knjige, ustupa prostor pitanjima samog čoveka i njegovog mesta u društvu, gde se produbljuju i razmišljanja o humanističkim i moralnim vrednostima. Socijalistička shvatanja čoveka utoliko su zanimljiva što u sebi nose neke poruke i pouke iz mnogovekovnog nastojanja čovečanstva da izađe na kraj s lošom nužnošću ljudske egzistencije - ovoga puta u njihovoj primeni na industrijsko kapitalističko društvo. Ali, koliko god da ono kao takvo i ukazuje na nužnost izbavljenja iz krajnosti patnje - iz očajanja i psihopatije jedne cele istorijske epohe Zapadne Evrope koja je dospela na stranputicu - ono nije uopšte primenljivo za stvaranje nečeg novog. Privlačnost navodnih vrednosti i prednosti socijalističkog odnosno komunističkog humanizma bila je samo privid i samoobmana čovečanstva na jednoj stepenici njegovog istorijskog razvoja. Zapravo, ovo shvatanje je bilo zatočenik tadašnjih najpopularnijih i najraširenijih predstava o ljudskoj prirodi, čija pogrešnost ili bar ograničenost biva sve vidljivija iz rezultata istraživanja o čoveku poslednjih decenija, što se pokušava na objedinjujući način uključiti u razmatranja, s ciljem da se ispitaju mogućnosti i perspektive humanizma uopšte, uzimajući posebno u obzir ulogu ekonomskog u njemu.

Za donošenje analitičko-ekonomskih odluka u komplikovanim i protivrečnim situacijama, a pogotovo kada su sučeljena stanovišta potkrepljena prividno podjednako dobrim razlozima, u celoj knjizi se uglavnom koristi I-O (input-output) metod distribucionih i troškovnih koeficijenata. Njegove prednosti u analizi privrednog procesa kao kružnog toka, u odnosu na danas najčešće primenjivanu analizu statičke ravnoteže, najviše dolaze do izražaja u petom delu knjige, kada se njime argumentuje u prilog potražno orijentisane ekonomske teorije, koju je oformio John Maynard Keynes (1883-1946), a čija je praktična primena obeležila epohu izuzetno dobro funkcionišuće tržišne privrede - „zlatnog doba kapitalizma“ - koja se ne može ni približno da uporedi s bilo kojom drugom u prošlosti. Analizom privrednog procesa kao kružnog toka posredstvom I-O metoda želi se tim teorijama pružiti viši analitički nivo i ujedno učiniti ih pristupačnim za mikroekonomsku argumentaciju. Time se Keynesovoj, odnosno potražno orijentisanim ekonomskim teorijama bilo kog obličja pruža podrška upravo na onim mestima na kojima su one ujedno najslabije te i najmanje odolne kritici.

Posebna prednost I-O metoda jeste što pruža ekonomskoj analizi novi teorijski model koji može u sebi obuhvatiti mnoge činjenične fenomene dugoročnog, odnosno istorijskog iskustva tržišne privrede na, čini se, analitički potpuniji i jednostavniji način nego oni koji su dosad poznati. Ovaj teorijski model je utoliko značajniji što je u velikoj meri primenjiv i na područje problematike privrednog rasta i napretka, na kome slabost tradicionalne ekonomske teorije posebno dolazi do izražaja - ponekad na tako drastičan način da dovodi u pitanje ne samo uverljivost nego čak i serioznost ekonomske teorije kao nauke. Naime na ovom području su teoretičari oduvek najlakše usaglašavali svoja opšta i principijelna stanovišta - i to čak sve od osnivanja političke ekonomije, od Adama Smitha (1723-1790) naovamo - a da im je sama praksa i najviše izmicala iz vida. Reč je, bez sumnje, o onom nasleđu koje više no i jedno drugo možemo smatrati zajedničkim - koliko god to zaista zvučalo zbunjujuće i čudno. Naravno, raznim teorijskim nadgradnjama i dopunama uvek se nastojalo da se činjenice nekako uklope u teoriju, ali u najvećem broju slučajeva ti pokušaji su bili jedva i nešto više od poštenog obzira prema činjenicama, ali ne i ono što se od naučno ubedljive teorije zahteva - nužnost dosledne primene njene (rudimentarne) logike. To je bilo posebno vidljivo nakon što su se ovi već teorijski „dobro“ razrađeni i do kraja promišljeni modeli i vizije nastojali primeniti u samoj praksi. Velika svetska kriza ili depresija uoči Drugog svetskog rata, samo je posebno upečaljiv primer potpunog nesnalaženja i bespomoćnosti ekonomista da svoje teorije dovedu u vezu s činjenicama konjunkturnih poremećaja, odnosno cikličnih kriza tržišnih privreda. Stoga i analitički I-O model kruužnog toka privrede koji se kasnije izvodi, predstavlja samo pricipijelni i grubi nacrt same zamisli, kome se vrednost i domet mora kako teorijski tako i praktično još proveriti, odnosno potvrditi. Zbog toliko očiglednih neuspeha i samoobmane ranijih ekonomskih teoretičara, ovo se osećam posebno obaveznim da naglasim.

Upravo zbog krajnje komplikovanog odnosa ekonomske teorije i privredne prakse, razmatranje razvoja ekonomske misli koje sledi nema hronološki karakter niti pretenduje na sveobuhvatnost. Ono se uglavnom ograničava na ona neslaganja i protivrečnosti unutar i između ekonomskih teorija koje su u bitnoj vezi s nekim posebno značajnim događajima ovog i prošlog veka, odnosno namera je da se osvetle upravo ona karakteristična mesta razvoja ekonomske misli i prakse koja se najumesnije mogu označiti kao njena „raskršća i stranputice“. Na ovaj način izbegava se ulaženje u razne stručne detalje, što je ujedno i prednost za čitaoca bez posebnih stručnih predznanja, kome je ova problematika samo nešto što ga naprosto interesuje i koji je gonjen znatiželjom da sazna šta je ekonomska teorija dosad uspela da objasni i čemu se od nje možemo nadati. Taj čitalac pogotovo može biti dobro uslužen stoga što sam nastojao da se izražavam jednostavno i razumljivo, upotrebljavajući samo katkad krupnu reč i to kada se ni jednom drugom nije mogao izraziti smisao, a u čvrstom ubeđenju da suvoparno fraziranje - rečima ili što je danas mnogo modernije matematikom - ne samo da ne „prodire ka suštini“, nego po pravilu proizlazi iz nejasnoće i praznoće misli onog koji govori. Stoga je matematika - koja treba da zadovolji i stručnjake iz ove oblasti - potisnuta u poseban dodatak na kraju knjige. Time se i na odlučan način izražava ubeđenje da matematika nikako ne može biti vodič u traženju naučne istine nego samo sredstvo kojim se u tu svrhu možemo, ali i moramo da služimo. Nadam se da ovakav pristup primetno olakšava praćenje teksta. Naravno, još uvek podrazumevajući onog čitaoca koji je spreman na određeni napor radi saznanja nečeg novog, odnosno onog koji i sam želi da razmišlja.